tacka

Ne jedared je moj stari umeo da kaze: „Sine, najopasnija stvar po zivot je zivot.“

Desava se tako u zivotu svakog , da se ispred nas u jednom trenutku (ili trenutcima) ispreci tacka. Znate, ono malo,crno na kraju recenice. Malo, crno tamo a u zivotu veliko kao zid. Pa nas uhvati panika… Zid gladak, zid levo, zid desno pa jos i visoko, ne mozemo ga preskociti.

Ako se te „pojave“ crne tacke mogu svrstati u kategoriju „s vremena na vreme“, to jos i nije tako strasno. Ali ako su u kategoriji „malo malo pa crna tacka“, to je vec ozbiljno i spada pod dijagnozu „depresija“.

Ja sam, Bogu hvala, jos uvek u onoj prvoj kategoriji 🙂

Ali, mogu vam reci nije lako. Kad se to desi, nista vam zivo ne ide od ruke. Saplicete se pri svakom koraku, i stvarno i figurativno. Za sta god se uhvatite, ne ispadne na dobro. I obicno tada svi oko vas, a narocito najblizi, imaju neke svoje probleme (koji su naravno i razumljivo njima najvazniji), i vi jednostavno nemate nikog drugog osim svoju malenkost. A pred tim zidom se bas tako i osecate… kao malenkost. Sicusna, nevazna, nikom bitna ni potrebna. Ono sto bi trebalo da znate je da ste vi i vasa malenkost jedan vrlo dobro uigran i sposoban tim… Skoro kao deo neke specijalne jedinice za borbu protiv zivotnih tacaka-zidova. I to je ono sto ja radim: ja i moja malenkost ja, krecemo u „borbu“ zajedno… A znate onu staru : „Zajedno smo jaci“ 🙂

Medjutim, situacija sa tackom-zidom postaje sve teza i komplikovanija. Svesni ste da morate da nadjete izlaz, jer ste upravo primetili da je zid i iza vas i da je poceo polako ali nezaustavljivo da vam se priblizava. Ako nastavite da stojite i blenete u zid ispred sebe, taj zid koji vam se priblizava s ledja ce vas spljeskati i svrsena stvar.

Tad nateram moj mozak (koji nam jeste i najbolji prijatelj i najgori neprijatelj) da se presalta u najvecu mogucu brzinu i da krene da gugluje po sebi i trazi izlaz i prelaz preko tog zida iliti tacke koja se pretvorila u zid.

U prvo vreme, cega god se setim i pokusam da uradim da se iz tog stanja iskobeljam, jednostavno ne radi. Ali ne odustajem.

Ne odustajem, jer volim da svesno osetim prvi udah vazduha kad se probudim. Volim miris kafe, dim cigarete. Volim moje najblize. A najvise volim sebe. A sto volem zivot, pojma nemate 🙂 Pa zar da sve to nestane netragom zbog ovog zida?

E vala, nece moci. Nedam.

Mada mi nikad nije bilo jasno kako mi odmah ne padne napamet (valjda zbog panike koja raste velikom brzinom) ono sto mi pomaze u tim situacijama, najzad „krenem“ sa „resenjima“…

Prvo, moj stari je uvek insistirao na tome da je sve u zivotu borba, i da se nikad ne treba predati. Borba je ono sto svaciji zivot osmisljava. Normalno da neke bitke gubimo neke dobijamo, ali rat sa zivotom cemo zasigurno izgubiti ako se predamo.

I ono sto meni uvek pomaze, je ona (mislim) stara kineska : „Nije svaki zid od kamena.“.

I onda jednostavno zakoracim kroz tu tacku-zid i stvari se lagano vrate na svoje. Lakse se dise jos lakse misli. Nalaze se resenja.

A najveca satisfakcija je u tome da ste tu tacku-zid zauvek ostavili iza sebe.

Nikad se nemojte predati.

ajd uzdravlje

ja

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.